TUŽNI ŽIVOT VELIKE RISKE: Volela ju je cela Jugoslavija, a malo ko je znao KAKVU BOL u duši nosi Radmila Savićević

Majka joj je u detinjstvu namenila zanat i zemljoradnju. Otac je napustio još kao malu, posle velikog skandala nastalog zbog njegovih uverenja. Traumatični događaj je u velikoj meri odredio sudbinu porodice Savićević koja je bila osuđena na tešku borbu sa siromaštvo. Radmila je zajedno sa svojom majkom sve to pobedila i postala jedna od najvećih srpskih glumica svih vremena.

Radmila Savićević rođena je 1926. u Kruševcu i živela je teško.

– Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke, izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski – prisetila se davne 1992. godine. Radmila za emisiju “Veče sa zvezdama”.

Foto: Promo

Završila je Žensku zanatsku školu jer majka nije imala mogućnosti da joj pruži školovanje u Gimnaziji u kojoj su išla deca bogataša. Majka je želela da Rada bude šnajderka, i da joj, kad dođe vreme, preda mašinu u miraz i uda je.

 

Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: “Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena” – rekla je Savićevićeva u jednom od retkih intervjua koje je dala.

Foto: Promo

Ova talentova glumica seća se da je i posle Oslobođenja teško živela – tada je trebalo da okopava kukuruz.

 

– Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorišta, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorištve, prerastalo u gradsko pozorište –rekla je tada Rada Savićević.

 

Radmila je u ljubavi sreću pronašla kraj Božidara Bože Savićevića kojeg je upoznala na kruševačkom korzou. Kako govore njeni bližnji, supruga nikada nije zvala ni po imenu ni kao muža, nego kao “moj čovek”.

 

Otići iz svog rodnog grada, ostaviti svoje majke, svoje kuće, mi smo bili izvor zarade kojima su njima omogućavali da svoje dane bolje prožive. To je bilo strašno. Mi smo otišli. Ljubiša Ružić je ponudio mom čoveku da dođemo u Niš. Nismo imali stan, ništa. Glumci su u svim varijantama bili sirotinja. Ne želim se. Ja sam svoj život živela onako kako sam htela – rekla je tada Savićevićeva i dodala da je njen muž bio “izuzetno lep čovek”.

Radmila Savićević sa suprugom, Foto: Printscreen

O tome kako je izgledao, govori i njena ljubomora. Novinarka RTS-a Nataša Mijušković, kojoj je Radmila bila ujna, u knjizi “Prva i poslednja” opisala je pojedine detalje iz njenog života.

 

– Znam s koliko je ljubavi brinula o njemu pošto se prilično mlad razboleo, koliko je bdela nad njim i njegovim zdravljem. Samo zahvaljujući njoj, Boža je dočekao lepe godine. Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, igrali su zajedno u mnogim predstavama, ali kad bi Boža imao scenu s nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku. Doduše, po njenoj verziji, samo je razmicala kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled na scenu. Bila je neverovatno duhovita, imala je veoma dobro pamćenje i baš je bila, što bi u Crnoj Gori rekli: žena čo’ek. Žena laf! –otkriveno je u knjizi “Prva i poslednja”.

 

U harmoničnom braku sa Božidarom Savićevićem dočekala je starost, sve dok ih Radmilina smrt nije rastavila. Umrla je 8. novembra 2001, a sahranjena je četiri dana nakon toga na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. Njen čovek, kako ga je zvala, Božidar Savićević poživeo je tek nešto više od godinu dana i umro je 25. januara 2003. godine.

 

We will be happy to hear your thoughts

Leave a reply