Toshiba nagrađuje korisnike Fejsbuka
Sekcija: Brendovi
Kompanija Toshiba je upravo pokrenula veliku nagradnu igru za sve članove Fejsbuka. Prvi korak je da postaneš fan Toshiba Srbija stranice, a drugi da napišeš priču u okviru komentara ovog teksta. Pet najzanimljivih tekstova koje odredi urednik sajta FacebookSrbija.com ulaze u uži izbor za osvajanje nagrade, a pobednik svih odabranih priča dobija Toshiba FOLIO 100, sa ove slike.
Priča treba da predstavlja tvoje prvo iskustvo sa kompjuterom ili laptopom, može biti ozbiljna, šaljiva, sarkastična, sve prema tvojoj inspiraciji, do 300 reči.
Nagrada FOLIO 100 predstavlja tablet računa dijagonale ekrana 10,1 inča. Korisnici u ponudi imaju nekoliko stotina aplikacija koje mogu preuzimati online. FOLIO 100 nudi veliki izbor opcija za konekciju i sadrži ulaz za SD karticu, HDMI konektor, USB 2.0., Wi-Fi i Bluetooth, kao i veliki broj aplikacija.
Konkurs će biti održan u sledećih sedam zemalja: Bugarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj, Izraelu, Rumuniji, Srbiji i Sloveniji.
25 priča iz svake zemlje će biti izabrano i uvršteno u regionalnu elektronsku knjigu. Ove priče će biti objavljene na svih sedam jezika ali i prevedene na engleski. Knjiga će biti dostupna na adresi www.issue.com.
Više informacija na stranici Toshiba Srbija.
Sponzorisani tekst
Autor: Miloš Petrović
Loading ...
Moje prvo iskustvo sa računarima
Bilo je to jednog sasvim običnog kišnog oktobarskog prepodneva osamdeset i neke godine već prošlog veka. Na srednjoškolskoj praksi, ne sluteći ništa, ušao sam u računarski centar jedne od tada moćnih banaka. I šta sam zatekao?
Za ogromnim računarskim pultom, sedela je stasita riđokosa lepotica, u belom mantilu, iz kojeg su samo uspele da pobegnu vrtoglavo duge preplanule noge. I poput dirigenta, vešto je upravljala simfonijom krhkih diskova ,koji su mi ličili na velike čokoladne torte. Mislim da je prošlo par minuta, koliko mi je trebalo da rukom vratim vilicu u njeno prvobitno ležište. I još par da dođem sebi.
Od tada su računari moja druga ljubav. Čak i profesionalna orjentacija! Svakog dana su sve kompaktniji i sve moćniji! Zavodljivi su poput žena. Moćan hardver koji neminovno prati i na trenutke problematičan softver. No bez njih se ne može!
No,nikada više nisam sreo lepoticu koja me je inspirisala na ovu ljubav. Utehu, poput pijanca, utapam u informatičkim vodama. Kao sada!
Ja sam kupio Toshiba (C650D-15K) laptop pre mesec dana i sluzi me perfektno. Baterija traje 4h , na toshibinom sajtu mogu da nadjem puno korisnih programa koji mi olaksavaju koriscenje tako da kada budem ponovo kupovao laptop (za neku godinu) sigurno uzimam toshibu
Bože, ni sam ne znam koliko puta sam poslednjih godina… ma kakvih godina, nedelja, reinstalirao sistem na svojoj desktop krntiji (ponekad i 4x dnevno!). Pojavljivali su se problemi koje ni Microsoft – Bil Gejts lično nije umeo da reši. Bilo je krajnje vreme da siroti desktop ode u staro gvožđe.
Fakultet se bližio kraju i meni kao dizajneru i DJ-u bila je potrebna pouzdana mašina. Očevu sugestiju da “uzmem neki skuplji, bolji” sam doslovno shvatio i tada je krenula agonija danonoćne potrage za savršenim laptopom…
Par prijatelja je imalo Toshibu pa sam polako svoju potragu sveo na pomenuti brend i došao do savršenstva zvanog Satellite A500. Kod nas ga tada još nije bilo u prodaji a komšija je baš trebao da krene iz Švajcarske
Odlučio sam da to bude model T.S. A500-159 a tata je odlučio da me se odrekne kada je čuo cenu koja nije bila visoka u odnosu na odličan kavalitet proizvoda. Nekako sam uspeo da izguram tu priču oko laptopa i da sačuvam tatu.
Stigao je nedelju dana kasnije… ja sam već spremio rukavice… samo pakovanje je bilo sjajno pa sam par stotinki oklevao da ga otvorim… Onda sam otvorio i nisam izašao iz kuće naredne dve nedelje! Mislim, trebalo je naći savršeni wallpaper, sve najnovije programe, podesiti face recognition, tv tuner, prebaciti pola života sa desktopa itd.
Vredi svaki potrošeni cent budući da ga koristim za posao i naravno za zabavu.
I tako jednog jutra pre par meseci, kada sam se vraćao sa DJ tezge, napadnu me trojica “patriota” a ja u jednoj ruci držim laptop u drugoj slušalice i uhvatim sebe kako telom štitim laptop jer ipak se na njemu nalazi sve što sam stvorio. Srećom nije bilo ozbiljnijih povreda ni mene ni laptopa ali sam naučio koliko je bitan back up
Gledam kako moj otac i njegov prijatelj povezuju kompjuter i kako ga postavljaju na tad, sto za crtanje. Laganim pokretima, bez tragova uzbuđenja, kao da ih svaki dan sklapaju. Ja, ne mogu da dišem, jedva čekam da upalim kompjuter i da vidim kako uopšte radi. Ne razmišljam o pesmici koju nam je vaspitačica dala da naučimo za sutra, koga briga za pesmicu, kada, za nekoliko trenutaka dobiću ono o čemu sam sanjala već duže vreme. I konačno, oni su završili sa sklapanjem, upalili su ga i otišli u drugu sobu. Ja i kompjuter, sami!
Odmah sam sela i počela sam da brčkam po njemu. Gledam sva ta slova, kako neko uopšte može da razume taj čudan jezik? Ja, ovako velika, sa šest godina znam da čitam, ne baš najbolje, ali ipak znam, a ne razumem to što piše. Odustajem od slikice sa imenom koje počinje My, dalje nisam mogla da pročitam. Šetam mišem po ekranu i od jednom predamnom se stvori reč Milioner! Brzo kliknem dva puta, kada se na ekranu pojavi neko pitanje, ali ja opet, samo razumem reči Da i Ne. Iznervirana, odustajem od svega ovog i krećem prema činiji sa kolačima. Okrećem pogled prema računaru i razočarano mu kažem kako nikada više neću ni da ga pogledam, a kamoli da sednem pored njega.
Ipak, posle nekoliko dana za kompjuterom sa svojim ocem promenila sam mišljenje, a kompjuter mi je postao jedan od najboljih, najvernijih drugova. I sada, posle 8 godina, ja ga i dalje obožavam bez obzira što ponekad neće da radi ono što ja hoću ili se jednostavno ukipi, kao da me ne čuje.
Devedesetih godina u Srbiji, zemlji u kojoj živim, bio je pojam imati računar, bilo kakav. Znao se tačan broj ljudi koji ga imaju i oni nisu bili nazivani imenima, nego: “E, to je taj koji ima kompjuter!” Retki od njih su imali internet. Sećate li se onog zvuka pulsne centrale koji okreće broj dok vi ljubite svoj monitor, tepate mu i molite sve centrale sveta da se ujedine i priključe vas na internet? Ja se sećam. Dobro se sećam.
Danas, kad posmatram sebe i tadašnju tehnologiju, sve ima drugačiji smisao. Danas ne morate da gledate kablove na vašim banderama i pitate se da li će kiša prekinuti vašu konekciju. Danas mnogi mogu sedeti u udobnim foteljama, držati svoj laptop u krilu i gledati film, na primer. Kažem mnogi, tj. oni koji imaju sreće.
2010. u Srbiji, zemlji u kojoj živim, podrazumeva se da imate laptop. Ja ga nemam.
Graju vidno raspoloženih đaka profesorka utišava otključavajući kabinet namenjen za informatiku, obično najmiliji kabinet svima, jer je tu dvočasovna predavanja većina doživljavala kao produženi veliki odmor. Na spojenim školskim klupama već umorno i lenjo dremaju “fosilizovani” Pentium računari. Polako zauzimamo svoje pozicije. Profesorka uključuje svoj računar a izraz lica joj poprima oblik kao da se duh sprema da iskoči iz monitora. Sramežljivo i tiho se obraća mom drugaru i meni:
- Možete li vas dvojica časkom nešto ovde da pogledate? – Naravno da smo mogli. To je bio jedan od retkih časova gde je profesor imao priliku više da nauči od svojih učenika, pošto su tada školske dnevnike na časove informatike pod miškom pretežno nosili ljudi koji su završili neki kraći kurs računara.
Problem je bio jednostavan. Profesor sa prethodnog predavanja zaboravio je da izvuče floppy disketu i monitor je samo prikazao poruku da to treba učiniti kako bi operativni sistem bio “podignut”. Ali kao za svakog početnika, poput naše profesorke, to je bila jasna poruka da je računar pred eksplozijom i da bi pritisak pogrešnog tastera bio koban.
- Uh, profesorka, biće da je u pitanju neki virus… – Reče moj drugar, a ja pomalo iznenađen njegovom dovitljivošću, sa odobrenjem klimam glavom.
- Trebaće nam malo vremena dok uđemo u sistem i pokušamo da ga lociramo.
Verovatno se pitate čemu sve to. Pa nagrada za otklanjanje problema bila je najviša ocena u dnevniku. I dok je profesorka šetala kabinetom i ostalim učenicima vešto prenosila svoje znanje iz knjige pred sobom, nas dvojica smo malo “šetali” biosom, povremeno pokazivali negodovanje zabrinutim mrštenjem i klimanjem glavom, ukazujući time na kompleksnost problema. A rešavanje problema iziskivalo je dosta vremena, jer zašto ne bi smo ceo čas izgubili “popravljajući” profesorkin računar i još dobili željene ocene kao nagradu? Kada se đački odmor već mogao namirisati, lagano smo izvukli disketu i restartovali raćunar.
- Profesorka, problem je rešen!
- Svaka čast momci! Kako se beše zovete? Sada bi valjalo i da vas nagradim kao što sam i obećala…
Neko će reći da smo bili pokvareni, ali mi smo samo kraćim putem stigli do ocene koju bi smo u svakom slučaju dobili. Eto, par godina nakon svega, rado se setim nekih srednjožkolskih doživljaja, a najmiliji su mi iz kabineta informatike, gde sam često imao priliku profesorima biti profesor.
Moje prvo iskustvo sa računarom
mada imate opciju ” da li ste sigurni da želite da napustite ovu stranicu ” i na vreme da se predomislite . Iako internet ima i loših strana , ima i dobrih : povezuje ljude i predstavlja prozor u svet.Zahvaljujući raznim programima možete ” proputovati “, upoznati i videti daleke predele. Možda svet računara treba sagledati kao neku vrstu Matrixa koji nas odvlači od sive svakodnevice i uvodi u neki bolji, svetliji svet .
je bilo u srednjoj školi ’91., ali tada se to svodilo na izradu nekih programčića za melodije ili neke jednostavne funkcije. Posle par godina sam išla na kurs sa kumom i ostala mi je u sećanju slika kompjutera koji ujeda. I dan danas se smejemo kad se setimo te početničke treme .Imala sam peh na završnom ispitu da mi se pokvario računar. Šta god da sam ukucala , pojavljivala se munja EROR EROR! Otada u našem rečniku postoji “razarajuće dugme ” NE PRITISKAJ.U suštini , ako su instalirani svi programi i zaštite neće se desiti ništa.Svi smo mi audio – vizuelni tipovi . Ne vredi ni najskuplji kurs ako naučeno ne primenjujete u praksi. Godine i iskustvo , napredak tehnike ,internet i razne socijalne mreže su učinili svoje . U medjuvremenu sam uplovila u svet bloggera. Primenjujem principe iz života .Za sve loše koristite DELETE, ako završavate neku priču ALT + F4 , ako vam je memorija usporena očistite istorijat
Beše to davne ’98. kad sam krenuo u osnovnu skolu. Prvi kompjuter u selu, o tome se i danas prica. Kompjuter je bio svetske klase imao je HDD od čitavih 6 gb I procesor od neverovatnih 333Mhz. Ovu moćnu mašinu je pokretao izvanredni Windows 98.
On me je naučio strpljenju, istrajnosti i upornosti, ali posle deset godina divne sluzbe i preterane zloupotrebe mog strpljenja, nisam mogao da uradim bilo sta sto se u to vreme od njega ocekivalo.
Iako je ovaj kompjuter jos uvek ziv i zdrav, stigao je njegov naslednik, koji je u sivo-crnim bojama, tako lep, tako mocan, tako savrsen i tako svemocan. Zbog moje radoznalosti i eksperimentalnih faza vise vremena sam trosio na instalacijama windowsa nego na ucenju skolskih predmeta, dok se jednog dana nije dosao andjeo spasitelj koji me je uputio na Linux Ubuntu.
Od tog trenutka ja vise ne trosim vreme na instalaciju windowsa na svom vernom kompjuteru, nego i na druge stvari koje se dogadjaju malo dalje od kompjutera.
Iako je ovaj novi kompjuter imao nesrecu da mene sluzi, uz mnogobrojna rasklapanja i sklapanja do najsitnijih delica. On me i dalje sluzi i pomaze mi u svakoj mogucoj i nemogucoj situaciji ja ga i dalje zlostavljam kao nekog crnca iz starog veka. Dok on tako skroman uopste ne jede, ne pije, ne place… samo trazi malo struje I normalnog korisnika sto ja zasigurno nisam!!!
Mozda za mene i nije ovako sofisticirana, nezna i divna masina, jer to nije kliker, a jos nisam cuo da je neko pokvario ovo kotrljajuce cudo komjim smo trosili nase vreme sa prijateljima, kako mi tako i nasi roditelji
imam 40 godinai pre samo godinu dana susreo sam se sa svetom interneta ikompjutera.bilo me je sramota da pitam svog sina koji ima 15 god.kako to sve funkcionise.kada on ode u skolu onda je sednem za komp i naravno sve mu pobrkam.sva ta situacija je bila smesna ,mali podivlja a ja naravno optuzim njega sve dok decko nije odlucio da mi pokaze kako to sve ide,sada se eto oprilicno snalazim i dobrano sam se “zarazio “svim tim cudesima i tehnikom i sada tesko mogu da zamislim dan bez kompa.mada jos uvek zeznem stvar pa komp u servis na radost majstora u servisu. zivi zdravi i veseli bili.
Ćao ljudi, ja sam Aleksandar i živim u malom gradu zvanom Kikinda, imam 15 godina i moglo bi se reći da sam samo jedan od mnogih ljudi koji obožavaju računare. Moje prvo iskustvo o korišćenju račura imao sam sa 6 godina i bio sam zadivljen mogućnostima tadasnjeg Microsoftovog Windowsa 95-ice. Kako je Microsoft usavršavao svoje operativne sisteme, ja sam se trudio da održim korak i da saznam što više o korišćenju istih. I sad posle 9 godina kad se setim da jsu prve igre koje sam igrao na računaru bile (tada neverovatne popularne) “super mario” i “pac-man” na racunaru koji je jedva imao 8MB memorije na grafičkoj kartici i maksimum 32MB RAM memorije, i mali procesor koji je davao sve od sebe sa svojih 333MHz samo da bi zadovoljio svoje korisnike, a na malom monitoru od 15′ se lepo video “start” meni sa Microsoftovim legendarnom logom! Flopi diskete su se samo razmenjivale sa prijateljima ne bi li uspeo nabaviti neku novu sliku za pozadinu (:. Ali danas ti računari predstavljeni su kao “smeće” stare tehnologije i tadašnje grafičke zamenjene su grafičkama od po 2GHz i RAM od po 8GHz DDR3 koje je predtavljena kao najbrža memorija koje se danas na na Srpskom tržištu mogu kupiti za ogromne sume novca
. A monitori su doživeli najveći preobražaj, jer danas se mogu nabaviti LCD monitori do čak 42′, a te “moćne” flopi diskete zamenjene su CD i DVD diskovima i fleš memorijom. Hard-diskovi se danas proizvode sa kapacitetom i do 2TB a pre samo, pre samo! 9 godina 1GB je bio “pojam” 
I Windows 7 predstavlja sam vrh mogućnosti Microsoftowih majstora koji zaslužuju da budu pomenuti u ovom tekstu jer ti mozgovi su uspeli da pređu sve prepreke ne bili uspeli da stvore ovaj operativni sistem koji kao da radi baz i jedne mane ili greške.
- POZDRAV ZA SVE KORISNIKE TOSIBINIH PROIZVODA I UREDNIKE OVOG SAJTA!!!
Ovako iako imamm samo 15 godina nisam lud i dosta znam o racunarima cak mnogo vise od vecine u hoodu
.
. LM jos od dobijanja novog kompa najvise sam voleo (a volim i sad) da cackam nesto tj da otkrivam nesto novo makar me to kostalo kupovine nove racunarske komponente ili reinstalacije OS-a.
tolko od mene 
Moj prvi susret sa racunarom bio je “davne” 2000te kada sam dobio svoj prvi PC (Pentium II 433mhz,128MB RAM grafu sam “nabudzio” na 64mb vRama). Naravno tu je bio i legendarni win 98. Ali kako je tehnika i MS napredovao ja sam sve do 2004te bio na 98ci te sam onda upoznao XP na svom kompu dok sam ga vidjao na drugim kompovima koje sam smatrao za azdahe
Naravno sve bi lepo bilo da mi stariji brat stalno ne “drzi lekcije” zato sto cackam komp i tako to. Jednom sam cak obrisao pola windows foldera zato sto sam hteo da oslobodim prostor na C
Godina 1996!, moja malenkost uz pomoc babe i dede dobija 600 maraka tada,da kupi sebi svoj kompjuter!,izabravsi mocni 486 na 133 mhz bio sam najsretniji na svetu,monitor sam kupio crno beli,pa donesoh ga sa sobom,da mi isprobaju!Gospodine kroz smeh,gledajuci u monitor!,pa nemozemo nemate graf karticu!,a sta vam je to?,i tako moji poceci pocevse sa tipkanjem u tastaturu na monitoru bez slike,da bih za koji dan nabavio grafiku sa 2 mega rama i veliki hard od 22o mb,ostalo je istorija ovog kompjuterasa!,pozdrav!
Moje prvo iskustvo sa racunarom
Bila je to jesen 2005. godine. Moja porodica i ja smo se tek uselili u novi stan. Posao sam u III razred usavsi u potpuno novu skolu i potpuno novo odeljenje. Znao sam da necu odmah biti prihvacen tako da sam nekoliko nedelja u novoj sredini proveo tuzan i usamljen. Pre nase selidbe, dok smo ziveli sa babom i dedom zavidio sam drugoj deci koja su imala racunare. U tom periodu mi je najveca zelja bila upravo kupovina jednog. Moja sestra je stalno zapitkivala majku i oca kada cemo i mi dobiti kompjuter, dok sam ja ovo pitanje uvek zadrzavao u sebi nikada ne iskazujuci svoju zelju. Jednog vetrovitog dana oko tri sata zazvonio je interfon. To je bilo vreme kada je moj otac trebalo da dodje kuci sa posla. Znajuci kome cu da se javim, podigao sam slusalicu i javio se. Otvorio sam vrata i tata mi je rekao: “Sidji dole da uzmes nesto”. Stigao sam ne nadajuci se sta me ceka. To je bio potpuno nov kompjuter. Onako uzbudjen, otrcao sam u stan dozovajuci sestru da joj prenesem vest. Igrali smo i smejali se od radosti i srece, skakali od radosti i zadovoljstva. Iako nismo znali puno toga o racunarima, sama pomisao na to da ga imamo dizala nas je u nebesa.
Ovako se u nekoliko reci moze docarati prizor trenutka kada saznajem da mi se ispunila jedna od najvecih zelja u zivotu…….. oscanja koja su bila pomesana tokom tih par trenutaka ne mogu se opisati, ali se uzbudjenje nikada ne moze zaboraviti. Isti taj racunar me i dan danas sluzi iako sam do sada morao da izvrsim 2-3 puta reinstalaciju sistema. Sada, dok pisem ovaj komentar, razmisljam o svim dogadjajima kroz koje sam prosao sa svojim racunarom, pocev od instaliranja prvih igrica, uvodjenja interneta preko poste, gledanja prvih filmova, stvaranja prvih prezentacija, preko odbrana od raznih virusa i trojanaca, stvaranja e-mail naloga, uvodjenja ADSL interneta, otvaranja Facebook naloga, pa sve do skidanja raznih programa sa mreze svih mreza, pisanja domacih zadataka, ucestvovanja u online nagradnim igrama i raznim drugim stvarima…
Kako sada da pricam o lap topu ili racunaru, kada ugledam ovaj Toshiba FOLIO 100.
Hocu iskustvo sa Toshiba Folio-m.
Iskreno ne mogu bas da se setim bas svih detalja ali ono sto znam to je da sam bio vema sreca.Ne znam tacno koji je bio kom,to sada u ovome vremenu ne moze da se ni nazove komp.Provodio sam sate i sate ispred njega prvih par dana igrajuci one kako bih nazvao sad “SMESNE” igrice.
mozemo da pricamo sta hocu ali u jednu ruku promeni mi je zivot ikad sam kuci nije mi dosadno.
Toshiba FOLIO 100 nista drugo to je to !!!
Moj prvi računar
1989. je. Imao sam 11 godina.I bio sam zaljubljen u Stašu. Moji idoli su bili Švarcineger, Stalone, Brus Li, Dragan Piksi Stojković, Vlade Divac i Bane iz kraja. Bilo je to vreme kada su raspusti trajali beskrajno dugo, a opet nedovoljno. Leta su bila topla i romatična na način prelaska iz detinjstva u svet odraslih, kako sam ja to tada mislio. Nosile su se starke, ili kopije tzv. “šangajke”. Video klubovi su bili glavno mesto okupljanja. Slušala se muzika, za koju se kasnije ispostavilo da je bila nešto najbolje što je ex-yu scena stvorila.
Između svih tih stvari postojao je jedan centralni predmet želja, želja svih nas. Ne, nije to bio BMX bicikl, niti VHS rekorder, niti kožna lopta za fudbal. To je bilo nešto drugo. Ultimativni objekt želja, više generacija. Koje smo se ujedinije u svojoj borbi. U borbi protiv svojih roditelja, a ako treba i celog sveta.
U borbi za Sveti Gral beskonačne zabave. U borbi za Komodora, među manjim brojem ljudi poznatog kao Commodor 64.
Prvi PC. Prvi presonalni računar. Najbolji računar na svetu ikada. I dan danas od eksperata čujem da je Commodor 64 ipak bio najbolji (mislim da činjenica što je većini to bio prvi pc ne utiče na to).
I moj prvi računar.
Dobivši svoj toliko očekivani komodor postao sam zvezda kraja. Svi su dolazi kod mene da igaramo igrice. Postao sam cenjen u društvu a da to nisam očekivao. Satima, i satima smo bili u stanju da zurimo u ekran igarajući igrice. Toliko da smo dobijali žuljeve na rukama i upale mišića ruku.
Roditeljima smo objašnjavali da je to dobra insvesticija i da i “učimo”, samo se oni eto baš tada kada mi učimo ne zateknu tu. Dok nam donose kolače i hranu.
Ja sam postao najpopularniji klinac u kraju. I to bi bilo to…
P.S.
I da, zaboravio sam da kažem. Smuvao sam se sa Stašom
Moj prvi računar
Novinarstvom se bavim već petnaest godina.
Prvih hiljadu tekstova otkucala sam na pisaćoj mašini. Zatim je u moj poslovni život ušao on. Hladno muževan. Odlučan. Pouzdan.
Računar “Pentijum II”.
Kakav tehnološki napredak!
Grčevi u mojim šakama nestali su preko noći: pritiskanje mekih tipki predstavljalo je pravo uživanje. Nestali su i bolovi u leđima: rvanje sa starom mašinom, nad kojom sam se ceo dan grbila, postalo je prošlost. Kičma pravo, podlaktice naslonjene na sto: to je do danas ostao moj radni položaj.
Zanimljivo je da mi je računar poboljšao i izgled. Pre tehničkog napretka, u dugim dežurstvima, bila sam prinuđena da zaspim na tvrdim hrpama skupštinskih izveštaja. Mastilo sa odštampanih stranica otiskivalo se na lice, kvarilo šminku i loše uticalo na ten. Meko tipkanje sada me brzo uspava, a tastatura je izvanredan, anatomski oblikovan jastuk za višečasovnu dremku. Ispostavilo se da su tragovi koje tipke ostavljaju na obrazima i odlično sredstvo protiv bora! Imam četrdeset, a ne vidi se!
Ako i uspem da otežale kapke tokom kucanja držim otvorene – zvuk modema koji se povezuje na internet uspava me za desetak sekundi. Sve moje kolege već su priključile svoje računare na kablovski internet, ali ja se držim svog starog dobrog uspavljivača.
Monitor – to je izvanredna tabla za lepljive papiriće, na kojima su ispisani telefoni sagovornika, političara, kolega, prijatelja… Na kućište računara odlažem torbu, kesu sa pecivom, namirnice kupljene na obližnjoj pijaci. Na njega spuštam i stopala, u cipelama i bez njih – vene na nogama povremeno treba prokrviti!
Kabl miša više puta sam iskoristila za odbijanje udvarača iz sportske redakcije.
Posao kojim se bavim više ne mogu da zamislim bez svog računara. Star je i umoran, sve češće moram da ga restartujem… Ukoliko imate viška novih, slobodno mi pošaljite jedan. Da nastavim uspešnu karijeru!
Da skratim pricu… Toshiba k’o ludo!
Moj prvi kompjuter
Bilo je to nekada davno, baš kao što počinje većina priča. Dan kada sam prvi put pritisnuo veliko belo dugme mog prvog računara. Lako i sa sigurnošću, kao da to nije ništa, ne sluteći kakve sve tajne krije. Ekran je blicnuo i začulo se tiho zujanje, sa strahopoštovanjem sam gledao kako se pokreće sistem da bih zatim po prvi put ugledao zelenu površinu koja je vladala desktopom. Bio sam oduševljen ali to je bio samo početak. Kako su dani prolazili sve sam više vremena hteo da provedem u istraživanju, mogućnosti je bilo previše. Nabavljao sam programe, počeo da se zanimam obradom slika, pomagao mi je oko škole, a kasnije sam uveo i internet. Što sam ga više izučavao sve se više puteva otvaralo predamnom. Net mi je omogućio da komuniciram i sa drugim ljudima, imao sam sve i video sve a nigde nisam išao. Postao je moj najbolji prijatelj ali…i moj najveći neprijatelj. Shvatio sam da me je zarobio. Svo slobodno vreme sedeo sam u sobi pored njega, trajalo je to mesecima dok nisam shvatio. Znanje je bilo dragoceno ali morao sam da presečem. Iskoristio sam jednu mudru stvar koju sam pročitao baš tu, sedeći ispred njega. Umerenost je najveća vrlina.
Stvari su se promenile od tad, prošlo je dosta vremena ali to nikada neću zaboraviti. Plan za osvetu već dugo nosim u sebi. Doći će i taj dan kada ću ga nositi uvek sa sobom gde god krenem, zarobiću ga baš kao što je on nekada mene. Možda to neće biti moj prvi kompjuter ali…osveta će biti slatka….
Jarčević Srećko
kulturnijelen@gmail.com
http://www.facebook.com/profile.php?id=1105980635
Dan kad smo prvi kompjuter uneli u kuću, beležim kao svoj drugi rođendan a deda svake godine prekadi kolač u crkvi i bude opšte slavlje u selu. Moji su se ukućani tom sokoćalu obradovali više nego da im se dete rodilo, jer „za dete treba i pelene i trista čuda, a računar gde ga brate spustiš, on tu stoji mirno i gleda svoja posla.“
Samo je baba, kategorički bila u opoziciji. U odbranu svog stava pozvala se na kosmički zakon štednje- „to čudo kad je „upaljeno” troši struju ko kalorifer, šta će nam „ugašeno“ u kući da skuplja prašinu, Dete (ja) ima da popusti u školi, a i mali je za te komputere, još nije ni vojsku odslužio“. No i baba je uskoro,nadglasana demokratskim putem, pod pritiskom „javnog mnenja“ bila prinuđena da se povuče u tihi bojkot tehnoloških inovacija. A kompjuter je već bio zauzeo svoje mesto, ne samo u kući već i u srcima nas ostalih. Kao zdravo i radoznalo čeljade, odmah sam hteo da zavirim iza mehanizma koji ga pokreće, da prespojim žice, plavu i crvenu, odvrnem šraf i gledam šta će da se desi. Pozvao sam i komšiju, Miloša, njemu je ćale doktor, pa reko’ možda se i on pomalo razume u te „operacione“ sisteme… Miloš se hvalio kako ume da obriše čak i recycle been, da kuca s obe ruke u wordu i obara sistem brže nego pvo stelt u buđanovcima. Ne sećam se pojedinosti, okastim 13 smo rasklopili kućište, a na kraju je bilo i viška delova.A pade mi sad na pamet da je Milošev otac bio ginekolog, a ne hirurg, zato nam valjda ni ova „otvorena operacija“ na računaru nije uspela. Eto, to je moj kompjuter. Nekad nisam ni znao da ga ugasim, a sada studiram informatiku, i sklapam, a da nema viška delova.
Не знам како да почнем…
Када сте најмлађи у фамилији, лако од старијих у породици будете задојени рок’ен’ролом, техником! ЛП плоче имају статус божанства а тек вокмен! Видиш у филмовима компјутере.. Чујеш да неки људи око тебе већ имају компјутере – Комадора, Амига… Најпопуларније су фаце – висимо код њих на ”редовној дози компјутеризације”. Тог лета сам морао да купим компјутер. Радио сам. Ако нисам у могућности да купим најбоље онда нека буде различито… Ту долази горепоменута фамилија и њихова помоћ за куповину… Још се сећам дана када су ми донели компјутер … АТАРИ 65 ХЕ … Мајица са логом фирме. Дошли су сви да виде то ЧУДО! Њихов коментар је био да је то још једна од играчака које ми ничему не служе, смех на мој рачун… Много касније почео сам да увиђам значај тог тренутка. Без обзира на став мојих родитеља, морам рећи да су правилно поступили. Стекао сам навику коју ни до данас не мењам – распоређивање времена! ”Играчка” ми је проширила видике! ”Играчка” је постала мој омиљени љубимац о ком сам желео да знам све! Увек се радо сетим Пекума 64 и информатике… Време је пролазило и ја сам почео да се смејем неким новотаријама… Милиони долара њихових аутора су ме демантовали.. Сетио сам се фамилије… Људи су се смејали Верну, Тесли, Брину… а они су учинили живот лепшим и лакшим човечанству – проширили им видике! Претпоставка да ћемо писати по екрану? Смешно ?! У догледно време деца ће носити један уређај – без књига! Смешно?! ”Смешан је овај прогрес!”
“Компјутеризација” је многима променила судбину…
Мој син: ”Ћале, стварно си ме избламирао у школи! Сви су очекивали да донесем неку екстра машину пошто радиш са компјутерима, а оно олдтајмер!”. Смешно?!
У соби осветљеној мониторима мојих ”љубимаца”, испод фиока препуних дискова, стоји упакован АТАРИ 65 ХЕ. И у мом срцу… Смешно?!!
Марјан Јовановић ака Макса Криста
Moj otac se vratio sa puta iz Nemačke. Sa sobom je kao i uvek nosio brdo poklona. Kao i svako dete obradovao sam se čokoladama koje je doneo, i dok sam jednu gutao tražeći naj novije automobile marke burago po njegovom koferu, pogled mi je pao na ogromnu kutiju na kojoj je pisalo „COMMODORE 64“. “a šta je to” pitao sam očekujuci novu Hi Tech igračku, “to je kompjuter” . „Kompjuter!“ Bio sam zbunjen. “A sta je to kompjuter?”…
sutradan je kod nas došao komšija, iskusni “kompjuteraš” da objasni mom ocu kako da priključi novo čudo tehnike, kako da učita programe koji mu trebaju, i naravno, kako da men i sestri pusti igrice. Sećam se da sam sve to razjapljenih očiju gledao iz prikrajka praveći se da su mi novi Burago automobili interesantniji od tog kompjutera za koji nikada ranije nisam čuo. U ostalom, kome treba kompjuter u trenutku kada je na tepihu naše dnevne sobe naj noviji model burago BMW-a uz škripu guma za dlaku izbegao ozbiljan udes.
Nekoliko meseci kasnije otac je odustao od „napornog“ rada za računarom, sestra nije pokazivala veliko interesovanje i novo čudo tehnike postalo je zaista moja naj novija Hi Tech igračka. Dugo sam vrteo magnetne trake, učitavao turbo 250, i uz neobjašnjive zvuke koji su dolazili sa zvučnika našeg Tv-a dok su se učitavale igre, nameštao trake na određeni broj kako bi krenuo sa učitavanjem sledeće jer mi je predhodna dosadila, ili sam je „obrnuo“, a onda sam se jednog dana zapitao kako ovo radi, i kako može da uradi nešto što ja želim…. i evo me sada, zauvek osuđen. Dečija radoznalost i moja prva programerska reč koju sam naučio „print“, odštampali su mi budućnost i zauvek osudili da budem ono što jesam.
Sabrani su tekstovi sa ovog i ostalih sajtova, i pobednici su :
Prvo mesto i dobitnik Toshiba Folio 100 je Zorica Sentić
Drugo mesto i dobitnik Toshiba Camileo kamere je Nikola Đukić
Treće mesto i takođe dobitnik Toshiba Camileo kamere je Stefan Majstorović