SLIKA, ŠIJE, DIZAJNIRA, A BOLUJE OD RETKE BOLESTI: To što sam teško bolesna ne znači da treba da kukam u 4 zida! (FOTO)

– To što sam osoba sa invaliditetom ne znači da treba da se zatvorim i četiri zida i da kukam. I u ovakvom stanju i te kako mogu da budem korisna društvu. Moja svakodnevnica me ispunjava, volim da pomažem svima.

 

Ovim rečima razgovor sa nama počinje Elenka Kraljik (47) koja je korisnica.

 

Doma za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi koja dane provodi u radu i pomoći drugima.

 

Iako joj je po rođenju osoba sa invaliditetom, to joj ne smeta da život posveti pomoći onima kojima je teže nego njoj.

 

– Od rođenja sam osoba sa invaliditetom, jedina u porodici. Istraživala sam genetsko stablo, jer su rekli da je nasledno, ali to nije tačno. Dijagnoza koja joj je data je “artos glikozid multipleks kombi “, što nije ni cerebralna paraliza, ni diskushernija. Ja sam od samog starta bila čudna za lekare kad sam se rodila. Ipak, moja bolest negde je najsličnija nekoj vrsti skleroze. U svetu ima nekoliko ovakvih, a u Srbiji sam upoznala samo jednu devojku koja je poput mene. 

 

FOTO: FILIP PLAVČIĆ

 

Još jedan dokaz da za nju nema prepreka je taj što je Elenka već svoju penziju zaradila. 

 

– Rodom sam iz Bačke Palanke, a pre nego što sam došla u dom bila sam 17 godina zaposlena kao administrativni radnik u jednoj humanitarnoj organizaciji. Zaradila sam penziju i nisam znala šta dalje.

 

– Razmišljala sam o ovom domu jer sam ovde dolazila 10 godina. Ovde imam drugare, uključena sam u likovnu koloniju koja je ovde svakog leta. Učlanjena sam u Udruženje stanara doma. Ovde sam dolazila dosta, i poželela da koristim dom, da se družim, radim. Bačka Palanka je malo mesto, tamo bi mi bilo dosadno a ovde imam mnogo aktivnosti. I – eto me!

 

– Ovde sam godinu i po dana uključena sam u dosta aktivnosti jer dom pruža mnogo mogućnosti – kaže naša sagovornica koju smo najpre zatekli za šivaćom mašinom.

 

FOTO: FILIP PLAVČIĆ

 

– Ovde imam svoje ćoše, radionica koju šijem, to volim a inače sam završila srednju školu za krojača dizajnera.

 

Svakodnevni rad joj ne smeta. Štaviše, on je ispunjava. 

 

FOTO: FILIP PLAVČIĆ

 

– Volim da pomažem drugarima iz Doma. Stanarima doma sužavam, skraćujem ušivam, šijem inicijale na garderobi za vešeraj… ma – svašta radim, posla uvek ima!

 

Ono čemu zbog poslovnih obaveza ima manje vremena da se posveti je velika ljubav – slikarstvo.

 

– Obožavam da slikam. Dosta mojih slika se prodalo na likovnoj koloniji – kaže ona.

 

U svakom slučaju, za ovu ženu vedrog duha i osmeha svako će reći da – voli da se druži.

 

-Volim i da igram šah, volim boćanje. Volim da pomognem onima kojima je teže nego meni. Neki stanari doma ne mogu sami da odu u apoteku ili prodavnicu, pa im pomažem – kaže Elenka koja dodaje da je takva zahvaljujući porodici koja je celog života, uprkos invaliditetu uključivala u interakciju sa ljudima.

 

Iako može da hoda kraće relacije, po sobi i radionici, za kretanje na duže staze koristi invalidska kolica.

 

– Osim što idem u markete i apoteke tu po Bežaniji, idem i do grada. Svuda sa sobom, kao i ostali korisnici Doma, nosim šrafciger. Bez njega ne idem nigde, jer neki vozači neće da spuste rampu. To je kec koji uvek imam u rukavu – kaže Elenka uz osmeh.

 

FOTO: FILIP PLAVČIĆ

 

Za kraj dodaje poruku koja svima mora ostati u sećanju.

 

Nama sigurno hoće.

 

– Sve je u tome kako se odnosite prema životu. Kako se odnosiš prema sebi tako će se ljudi odnositi prema tebi i ja sam živi dokaz toga. Nije mi problem da zamolim nekoga za pomoć jer smo mi u suštini dobar narod. A i znate kako kažu – kako zračiš tako privlačiš! Ako si negativan prema sebi i ljudima ćeš biti odbojan.

We will be happy to hear your thoughts

Leave a reply